Počivala u miru Božjen,
Imadu li ičije oči, ko matere
moje, kad pogleda me radosti,
imadu li ičije ruke, ko u nje, one blagosti.
Ima li išta, da se odmori
njeno umorno, od rada tilo,
ima li iko lica, koje ko
njeno sja, kad pogleda me cilo.
Predraga mater moja, gorak ti je život bio,
nima te, usnula si zavik i
suzu za te san prolio.
Prsa su mi puna bola, u žal i
jecaj su se stegla,
gledan te i sad di počivaš , na taman odar di si legla.
Iz moga života, nestalo je to
krhko a tako snažno biće,
ništa mi je vratit neće. ni
dan, ni noć, ni zora koja sviće.
Ostalo mi je, bezbroj
neispričanih majko riči,
nečeš ih više od mene čut,
tišina glas mi u tom priči.
Oprosti mi za sve, što nisam
bio a ti si tila,
za patnju, bol i puno lošeg ako
si od me podnosila.
Ti si za me uvik bila,
spremna dat se ko žrtva,
volin te, najdraža mater moja
i želin da nisi mrtva.
I svitlost vična svitlila
joj......
