Eto me još domalo!

Ušutila nas zima i ovo loše vrime

nemoš povirit glavu kakvo je natralo brime.

Ne vidin puton, da počivala ima,

jak jesan, al isto, kolino pod brimenom se klima.

Nije čudo, što nan je život pa,

kad živi se gore, nego san od stari čut zna.

Sve san bliže, da lipo sve đavlu daden,

vratin se kući svojon, pa i da dane Bogu kraden.

Ne triba mi, za čin ljudi danas trču,

i svak se svakom čudi, što živi u grču.

A čega nan sve to triba u životu,

kad jope odošmo, bez išta Bogu na lipotu.

 I  eto, zato je vrimena malo,

do ljudi drugi, sve nan je manje stalo.

Onda nas ušuti i ova duga zima,

misto moje, do tvoga mira, meni boljeg nima.

Eto me još domalo!