Zauvik tebi!!!

Moja si inspiracija i razlog što sam sretan,

Ako  nisi uza me, znam tvoj jesam, ali tad sam sjetan.

No sreća je, što ništa ne može ugasit ljubav ovu,

Nit čežnja, nit samotni dani, što vjetrom ime ti zovu.

Osvanut ću još doskora, pred nježan osmijeh tvoj,

svjestan da sam tebi poseban, bez da mi kažeš, ti si moj.

Raznježit ću oboje,  toliko da bi se suze mogle proliti,

One što su radost, što nisu dio tuge, za koje nikad ne moraš moliti.

Godine su  te, što znaju iznjedriti, ono lijepo u nama što vrijedi,

I svaki nov je tren, koji imamo, vrijedan da ga čuvamo, ne dajać  da blijedi.

TI ljubavi moja ,ono si što ne smijem čuti, da nisi dobro,  da s tobom nemam,

Jer sve što od bogatstva trebam, ja sam satkao u tebi i sve u tebi spremam.

Ništa mi te zamijenit ne može, volim te više od ljubavi, koju nosim u srcu, u sebi,

Moje su misli vazda uza te i svu ljubav što imam, neka je , neka je  tebi, zauvik tebi!

26.09.2017

My love za sretnih 30!!

Nedostaješ mi ti i tvoje lice mila,        

pogled oka tvog, što srce ga traži                    

i kad nisi tu, uz mene si bila 

Nitko mi od tebe, nije ljube draži.

Lagan treptaj sreće, osjećam kroz misli,

dok tiho sanjam o nama, u tišini jutra,

u prsa se ljubav, nabila pa stisla,

silno ja te ljubim, danas, jučer, sutra.

Sve godine naše, stale bi u tren,

ljubav s tobom, to je sreća iskrena i čista ,    

pogled na te mila, nadalje je snen,

ali kad te nema,  tjeskoba je uvijek  ista.

Dah mojeg života, vezan je uz tebe,

kao plima, nadire iz grudi,

moje srce ljube, bez tebe ozebe,         

najviše na svijetu te voli, tvoj ljubavnik ludi.

                      

 Eto me još domalo!

Ušutila nas zima i ovo loše vrime

nemoš povirit glavu kakvo je natralo brime.

Ne vidin puton, da počivala ima,

jak jesan, al isto, kolino pod brimenom se klima.

Nije čudo, što nan je život pa,

kad živi se gore, nego san od stari čut zna.

Sve san bliže, da lipo sve đavlu daden,

vratin se kući svojon, pa i da dane Bogu kraden.

Ne triba mi, za čin ljudi danas trču,

i svak se svakom čudi, što živi u grču.

A čega nan sve to triba u životu,

kad jope odošmo, bez išta Bogu na lipotu.

 I  eto, zato je vrimena malo,

do ljudi drugi, sve nan je manje stalo.

Onda nas ušuti i ova duga zima,

misto moje, do tvoga mira, meni boljeg nima.

Eto me još domalo!

Počivala u miru Božjen,

Počivala u miru Božjen,

Imadu li ičije oči, ko matere moje, kad pogleda me radosti,

imadu li ičije ruke,  ko u nje, one  blagosti.

Ima li išta, da se odmori njeno umorno, od rada tilo,

ima li iko lica, koje ko njeno sja, kad pogleda me cilo.

Predraga mater moja,  gorak ti  je život bio,

nima te, usnula si zavik i suzu za te san prolio.

Prsa su mi puna bola, u žal i jecaj su se stegla,

gledan te i sad  di počivaš , na taman odar di si legla.

Iz moga života, nestalo je to krhko a tako snažno biće,

ništa mi je vratit neće. ni dan, ni noć, ni zora koja sviće.

Ostalo mi je, bezbroj neispričanih  majko riči,

nečeš ih više od mene čut, tišina glas mi u tom priči.

Oprosti mi za sve, što nisam bio a ti si tila,

za patnju, bol i puno lošeg ako si od me podnosila.

Ti si za me uvik bila, spremna dat se ko žrtva,

volin te, najdraža mater moja i želin da nisi mrtva.

I svitlost vična svitlila joj......

Živote moj....

Ajde, nazdravi samnon željo pusta

otpi ko i ja crnoga vina

venama poteci nek cidi  se srića niz usta

osjeti život od suza satkan al tvrd ko Imotska stina.

Nedostaje mi moje misto malo

i još više u njemu dragi ljudi

litnje večeri i priče u kojin  je vrime  stalo

ledene zore iz kojih sritan se jutron budin.

O mladosti moja sve brže odmičeš

ne mogu ti pratit više traga,

zaprićeš mi sva sićanja u prpu i iston mičeš

od mojega srca sva lica meni draga.

Ajde , nazdravi samnon opet i opet , otpusti jecaj

iz svoji  umorni prsa, vikni životu

zausti molitvu, otpi gucaj , umiri kolina  klecaj

nazdravi što si tu  i što još živiš svu života lipotu.

Zima i rakija.

Zima,rakija i drage misli....

Ove će me zime, otrat kući mojon, pusta čežnja,
i ako zapane snig, ne smeta, more i izna gležnja.
Još prolitos u brdu san ukupio, za ove zime drva,
i samo mi je napameti, poć kući, misao prva.
A kad dođen, onda polako, nikud mi se ne brza,
ža mi je samo, pojate prazne, iz koje konj ne rza.
Nema mi ni kece Olge, ni Rumenke, drage krave
ma ni ključa na pojati nema, kad će, za čega brave.
Sve mi je pusto a opet sve i dalje oko mene živi,
ni moji se nikad žalili nisu, da su in drugi krivi.
Isto iman tropa, kad san odliva, što pod lugon mirno čeka,
strpljen je,viruje mi, jer sam obeta, daću iz njeg rakiju peka
E kad se dovežen toga, u prpu ću u cilo kumpira,
i dok se budu pekli, iz kotla toga, najlipša mužika nek svira.
A kad se selu, dim poruči, da je u me rađa prava,
ope naće se čeljadi,dat ruke, kad kota se na kraju para.Pa priča će krenit, uz bukaru, zeru ića i škiju što se mota,

najvridnije je što još nas ima, Krstačana za navisit kota. 

Odmetnuti sin od kuće.

Zavičaju....

Ukralo me momu kraju, rodnon grudi, zavičaju,

a sve za te puste šolde, šta mi znače sad u starost,

kadan više neman, ni dah brda, ni kap rose,

pa ni muku, nestala je u tuđini, moja mladost.

  

Mislijo san, nije život, ni motika, ni klas žita,

sad kad iman za svakoga, svega dosta,

nema ljudi iz vrimena, za kin čeznen,

nema ko, da za me pita.

Ostala mi samo želja, vratiću se, tebi doć ću ,

makar da sad smirin dušu, da počinem,

uza svoje stare i ja, odmetnuti sin od kuće,

kad se vratin, samo k Bogu, iz tebe ja poć ću.