Zavičaju....
Ukralo me momu kraju, rodnon grudi, zavičaju,
a sve za te puste šolde, šta mi znače sad u starost,
kadan više neman, ni dah brda, ni kap rose,
pa ni muku, nestala je u tuđini, moja mladost.
Mislijo san, nije život, ni motika, ni klas žita,
sad kad iman za svakoga, svega dosta,
nema ljudi iz vrimena, za kin čeznen,
nema ko, da za me pita.
Ostala mi samo želja, vratiću se, tebi doć ću ,
makar da sad smirin dušu, da počinem,
uza svoje stare i ja, odmetnuti sin od kuće,
kad se vratin, samo k Bogu, iz tebe ja poć ću.
Nema komentara:
Objavi komentar