Misto moje..

Misto moje...

Ako i postoji likarija, da ono,
što u srcu nosiš, izličiš sa njome,
zalud bi se liči sa njon,moje srce ne minja se, 

ono isto, uvik to je.
Nek je kamen, nek je drača,
i puste su, nek su kuće,
ali ništa to ne minja, moje srce
iston vuče.
Moje milo rodno misto,
ničeg nemaš a zlato si,
djelić sunca i kap kiše,
od te lipšeg, nema više.
Tvoje su mi voje ceste,
što u brdo vodile me,
tvoja mi je vlaka pruga,
i nijedna lipša druga.
A vacade od kamena,
najlipši su meni dvori,
i zidina od pojate,
što je vrime, bidnu sori.
Misto moje uvik si mi,
ona zvizda što ne gasne,
u mome ćeš srcu zavik,
gorit svitlon dok ti zavik ja ne zaspen.