Zima i rakija.

Zima,rakija i drage misli....

Ove će me zime, otrat kući mojon, pusta čežnja,
i ako zapane snig, ne smeta, more i izna gležnja.
Još prolitos u brdu san ukupio, za ove zime drva,
i samo mi je napameti, poć kući, misao prva.
A kad dođen, onda polako, nikud mi se ne brza,
ža mi je samo, pojate prazne, iz koje konj ne rza.
Nema mi ni kece Olge, ni Rumenke, drage krave
ma ni ključa na pojati nema, kad će, za čega brave.
Sve mi je pusto a opet sve i dalje oko mene živi,
ni moji se nikad žalili nisu, da su in drugi krivi.
Isto iman tropa, kad san odliva, što pod lugon mirno čeka,
strpljen je,viruje mi, jer sam obeta, daću iz njeg rakiju peka
E kad se dovežen toga, u prpu ću u cilo kumpira,
i dok se budu pekli, iz kotla toga, najlipša mužika nek svira.
A kad se selu, dim poruči, da je u me rađa prava,
ope naće se čeljadi,dat ruke, kad kota se na kraju para.Pa priča će krenit, uz bukaru, zeru ića i škiju što se mota,

najvridnije je što još nas ima, Krstačana za navisit kota. 

Odmetnuti sin od kuće.

Zavičaju....

Ukralo me momu kraju, rodnon grudi, zavičaju,

a sve za te puste šolde, šta mi znače sad u starost,

kadan više neman, ni dah brda, ni kap rose,

pa ni muku, nestala je u tuđini, moja mladost.

  

Mislijo san, nije život, ni motika, ni klas žita,

sad kad iman za svakoga, svega dosta,

nema ljudi iz vrimena, za kin čeznen,

nema ko, da za me pita.

Ostala mi samo želja, vratiću se, tebi doć ću ,

makar da sad smirin dušu, da počinem,

uza svoje stare i ja, odmetnuti sin od kuće,

kad se vratin, samo k Bogu, iz tebe ja poć ću.

Ustanička.

Vrime je..

Ne čuje se glasa roda,

našeg lipa Krstačkoga.

Utihnule sve su riči

ko Van dragi pisat priči?

Daj da čujen šta je nova,

tu iz kraja rođenoga.

Ima li se čega slavit,

valja kakvo slavlje pravit.

Od kad nas je, nije lako,

ali neka čuje svako

Ovdi svako čista srca,

biće primljen i dobro doša.

Oni drugi, valja in se dobro pazit,

jer ih neće ovdin mazit.

Rode, rode, ne stidi se glasne riči,

Upri prston izdajicu  i ime mu  naglas  viči!

Povratak.

Vraćan ti se...

Drće moja duša na buri,
od koje led me u srce bije,
a opet, veselo mi oko igra,
kad u te mili kraju gledan,
ko da iz tebe, niko nikad, maka nije.
Uvik je bilo oni, što samo nase otimat znadu,
uvik je bilo zviri, da svoju braću kradu.
Ne dirajte vuci u naše,
mi smo čopor od vašega ljući,
ovo su ljudi što znadu se branit,
ovo su tvrdi ljudi, što znadu se tući.
Opet će vatra planut i grijat komin stari
vratiće se tebi oni, koji te nisu zaboravit znali!! 

Uh!

Uh, baš nekako osjećam da mi nedostaješ...

Kako da srcu kažem, ostavi sve što si uvijek najviše voljelo,

Kako da duši kažem, nestani, ma koliko te boljelo.

Ni jedno, ni drugo, ne mogu učinit samome sebi,

Jer tad nestalo bi ljubavi i mog života, posvećenog tebi.

Kako da noći kažem da zabrani svitanje jutra,

Kad u zorama tebe čekam, nadajuć ti se makar sutra,

Kako da tami naredim da je ne zamijeni svjetlost dana,

Kad moje srce,moja duša, moja ljubav, slika tvoj lik pod zvjezdama.

I kako moru zapjenjenom da kažem, da smiri val,

Kako da u hladnoću pretvorim užareni žal,

Kako se suncu lica tvog, oprati od smjeha okupanom,

Kako te ne voljet za vječnost, ljubavlju svojom čistom i neiskvarenom.

Sve moje strahove i svu bojazan  i moje sanje mazne,

Darujem ti zauvijek, da znaš kako te ljubim i nisu to riječi prazne,

Kad po koji dan izbivaš a moje oko, zbog toga nema mira,

Nota si ona nježna što glazbalom svojim, moje ćuti, nježno, najnježnije dira.

Uzdignimo glave.

Biće i gore viruj,

Učas nan nestade lita i eto zime,

udari led još zamalo i snig će past

ja san ti jednako jadan ko lani

bez posla, para, ostala mi samo čast.

A eto pitan se koga će mi đavla i ona

kad od nje kruva nema

ko ni para za račune platit

i još se jadost veća sprema.

Ajde Imoćani i drugi, uzdignite glave

uprite prston u Jude zemlje naše

zar zato smo gubili glave

da nan izrodi govore što in paše.

I sadan triba opet ko i 20-tak prije

nedat in, da se banda poštenu čoviku smije

otrat ih triba k njiovin bankarskin gazdan

eto in tamo pa nek uživaju vazdan.

Uzet in sve da makar malo vratimo svoga

i nek ih đava vije i po svitu gonja

prokleto nek in je izdajničko sime

dabogda in se zatro i rod i ime.

Ima li goreg nego naroda pokrasti svoga

priton se smijat dok ih se pita di je lova

al oni znadu da ih štite ovi sad na vlasti

ope će oni izminit se jedni uzjašit a drugi pasti.

Pa ispočetka pričat nan bajku o lipon našon

i sve iznova ko pravi lupeži obetavat

dosta je više pa da i jesmo ludi,

zoven te Hrvatsko daj se konačno probudi.

zato ne zamišljaj lip kraj ove pisme....

Okatico.

Stara lozo...

Oko mi počiva u žuton zlatu okatice, na odrini staron,
otima se osi al kako će jadna, kad gori pustin sladon.

Bujna se roson, izjutra zagrne i pod liston lada traži,
a kako upeče zvizdan, na nju upriše, ti žuti gadni vrazi.

Nedadu jon sać u badnja, za čega pradid ju je sadi,
e kakva je kad pusti slada, kako se od nje vino mladi.

Opet je čovik, na iston teškon putu, što zanj bog ga stvori,
zanavik isto mu je, što vridi, za to se pati, za tu se lipotu bori.

Stara lozo, ostani zanavik prid kućon mojon mlada,
lipa si ka sunce, ka zlato, tvoje mi grozdje vino,
tvoje mi lišće liti, podari lada. 

Sjetna..

Sjetna....

Sve naše godine su vrijedne ljubavi koja ne da se ugasit

i sve naše svađe nizašta ne znače osim da se volimo

u godinama koje su iza nas i nisu samo broj

jer u njima moja je ljubav za te uvijek tu i za te ja sam samo tvoj.

Sva naša ljeta i sve naše zime nimalo nisu nalik istoj

svaka je za sebe protkana nekim žarom ludim

i još uz tebe mila osjećam da živim

svakim novim jutrom uz tebe sretan i danas se budim.

I zajedno mi ćemo dočekati jesen

kroz zlatno klasje šetaćemo zorom

ravnim bespućem ko ulicom svojom

tražeć oazu za predah pod mirisnom gorom.

Neke misli sjetne ponekad se dese

i nekako uz njih mašta nas ponese.

Mojoj majci.

Prepoznat ću trag....

Ispratio sam posljednji trag svojeg djetinjstva,
odlaskom moje majke, na put, gore k anđelima,
i sad kao da jedan dio mene nedostaje,
pa djelić taj, bića mog u tom tragu nestaje.

Ne govorim više sebi, da sam i ja još dijete,
jer nitko za me, više ne može reći da sam sin,
naoko ništa se promjenilo nije,

a kroz bol srca moga, vrišteći strah se krije.

Nekako osjećam spokoj u tmini rane noći,
opraštajuć se s vjerom, da i sam ću tamo jednom poći,
od ovog, na posve drugačijem majko mjestu,
prepoznat ću put, prateći trag koji mi ostavljaš niz tu cestu.

Zbogom...

Pjesma.

Napiši mi....

Daj napiši mi nešto lijepo ,

vedrim bojama  očiju svojih,

što uvijek će me na tebe sjećat,

lice moje oslikat osmjehom  tvojim.

Pomazi mi dušu  stihom ljubavnim,

ušuškaj me u postelju vječnosti,

pomiluj me svojim očima,

želim iz njih ponjeti, dah blage nježnosti.

U titraju mojih sanja,

dozvoli mi da ti približim sebe,

darovat ću ti jedino što vrijedno imam,

darovat ću ti istinu, ja volim samo tebe.

Sretna pjesma.

Mojoj sreći!!

Naše je vrijeme kratko i ne znamo koliko dugo naš život traje,

pa i  trenutak s tobom zato, prepun je sreće, koju mi srce tvoje daje.

 Zato svi naši dani, pred nama  što stoje, neka nas vole, neka nas maze,

prepuni ljubavi nježne dok daha je u nama neka nas pazeć,srećom razmaze!!

Misto moje..

Misto moje...

Ako i postoji likarija, da ono,
što u srcu nosiš, izličiš sa njome,
zalud bi se liči sa njon,moje srce ne minja se, 

ono isto, uvik to je.
Nek je kamen, nek je drača,
i puste su, nek su kuće,
ali ništa to ne minja, moje srce
iston vuče.
Moje milo rodno misto,
ničeg nemaš a zlato si,
djelić sunca i kap kiše,
od te lipšeg, nema više.
Tvoje su mi voje ceste,
što u brdo vodile me,
tvoja mi je vlaka pruga,
i nijedna lipša druga.
A vacade od kamena,
najlipši su meni dvori,
i zidina od pojate,
što je vrime, bidnu sori.
Misto moje uvik si mi,
ona zvizda što ne gasne,
u mome ćeš srcu zavik,
gorit svitlon dok ti zavik ja ne zaspen.

Ljubavna..

Ljubavna!!

Sitin se zima ka šta je danas ova,
sniga i vitra što šiba niz ponistru s brda,
naramka drva mokri od sniga,vatre što dimi,
uz komin lica matere,ćaće i dragih babe i moga dida.

Ovo me vrime nazad vrati, ka da komin opet tilo grije,
srce se moje radosti veseli, puca od sriće, veselo smije.

E buro ljuta, udari opet i opet, nosi mi mili glas do srca,
udari studen na suva usta, ustavi jecaj iz moji prsa!

Moje su misli uz dragi kraj, moja je ljubav, moj zavičaj!!! 

Zavičaj..

 Moj rodni kraj.

Krstački rode nisan ti blizu a volin te ko da jesan
i veselin ti se čuti da ti kamen nisu satrli
ko ni zrake sunca što te griju niz progon i vlaku
na popovu ogradu i šamatorje što svitle na naše mrtve
Bog in da pokoj!
Radujen ti se ko dite materi kad promislin na te
i znan da ću i sam uz moje zauvik nać mir i za vičnost
smirit snagu tvrda kamena i ljute šarulje.
Nikad te se nisan posramio i uvik san te slavio
i znan da iako daleko Krstačkog sam roda
ponositi dio Hrvatskog naroda!! 

Žudnja...

Eto me domalo...

Žeđan za tobon mili dome

ditinjstvo me moje tebi zove

i misli na te krepost mi dadu

oči te vide u daljini, svaku ti vacadu znadu.

Lipa li si moja kamena grudo

krasi te vrisak,drin,sikavica drača

sirota si sa svin bogatstvon svita

momu oku i srcu ti si najlipša palača.

Pitan te ima li  svita u nas doli i jeli ti ovdan  zapa velik  snig,

more li ti se priko poda  uzać  uz naš brig.

Peče li  rakiju kogod i suši li se išta mesa

ima li pečenice za žerave i duvana zamotat iz kesa.

Eto domalo doću te obać uz komin s tobon sisti,

naće se siguro kap iz bukare i štogod za izisti.

Čuvaj mi dok me nema, ditinjstva moga snove

eto me me domalo doću, obećajen ti, potlen godine nove!!

Vinska oda

Lipo vino naše...

E vino naše lipo i crno i bilo,
nema sriće lipše dok griješ mi tilo.
Ti bukaro stara rasušit se nećeš
napij žedna usta dok konobom krećeš.
Pečenice, kruva, iz prpe kumpira
a ganga će bit muzika što svira!
Svakomu si drago, lipo vino naše
i crno i bilo svakomu ti pašeš. 

Na putu k tebi.

            Na putu k tebi !

         Mirna mi je moja duša, dok bližin se k tebi poći,
         zeru čežnje iz borše ćutin, da ti lakše mogu doći.
         Ostavi zvizde, svu noć da svitle, otvori mi pute u drači,
         kad ti povirin blizu, čin me spaziš, raduj mi se i ne plači!!

Slike iz života!

Moja lipa i ja!

Bliži se zima i vitar s Bijakove drži jon rič,

vidin đava je odnjijo šalu, nikud iz kuće ne moreš ić.

Okriće ladno, moglo bi zamest priko noći, pa valja unit drva,

a nije zgoda poć vanka, bez da se oprova rakija prva.

E sad je lakše malo, kad mi je lipo zgrijala cilo tilo,

ni drva nisu ope tako daleko, kako god po nji poć, teško bilo .

Isto mislin, pa što škodi da još jednu manem,

onako usput ,prije nego krenem, prid vitar da stanem.

Onda sve mislin, kako sam sebi  teško brime prtim,

I oko ove druge, samo se brate vrtim.

E jesan lud, pa koji mi je đava, lipo je popi pa ajde vanka,

po ona drva, ako ne misliš drćat još za uranka.

I tako san do ručka, oprova pešest puta,

Svakin novin, svemi se je manje, činila ljuta.

A zato je jedna kad je stigla, ljuća od bure, rakije, sniga,

kad me ožegla okon, nestalo je svi moji briga.

Lipo san se diga i iša po drva,

jedino prizna nisan, da mi ono nije, nego rakija prva.

Korjeni!

Zavičaju....

Ukralo me momu kraju, rodnon grudi, zavičaju,

a sve za te puste šolde, šta mi znače sad u starost,

kadan više neman, ni dah brda, ni kap rose,

pa ni muku, nestala je u tuđini, moja mladost.

  

Mislijo san, nije život, ni motika, ni klas žita,

sad kad iman za svakoga, svega dosta,

nema ljudi iz vrimena, za kin čeznen,

nema ko, da za me pita.

Ostala mi samo želja, vratiću se, tebi doć ću ,

makar da sad smirin dušu, da počinem,

uza svoje stare i ja, odmetnuti sin od kuće,

kad se vratin, samo k Bogu, iz tebe ja poć ću.

Kameni dvori moga djetinjstva!

Skrivena čežnjo moga ditinjstva....

Prsa mi se pune čemeron,čežnjon, jadon
i misli mi biže, tu pod tvoje skute,
moje srce bolon, kida se i kradon,
traži prema tebi, neke nove pute.

Ono što skrivaš, lipote su brda,
svi tvoji vrtli, dočići i diljke,
siv kamen, što stoljeća nikuda ne mrda,
miris loze, cvića , drače i neznane biljke.

Kroz moje se misli, duvan zlatni niže,
na takljan prid kućon, da ga sunce žeže,
dok me oganj sjete,po prsima liže,
onaj dio mene, od rođenja tu je, taj me dio veže.

Umriću ko i stari moji ali ono što ostavljam,
ne plaća se, nit kupuje, ko i oni pokloniću, dici daću.
Da kroz dite moje živi,taj temelj što postavljam,
nek me krozanj pamte i spominju, ko i ja, svoga ćaću!

Mojoj supruzi Jasni s ljubavlju!

Za vječnost.....

Ima li moje more plave oči i kovrče od srbrne pjene vala

Ima li u tvome srcu ljubavi koju meni ti ne bi dala.

Pogledaš li u zlatno sunce koje ti zrakom toplom  šalje mene

Možeš li zapamtit iz kojeg smo sna nas dvoje prije nego budan dan krene.

Ima li nešto što misliš da ja za tebe nemam  dati

I zašto me tvoja sjena kroz prhki dašak vjetarca nježno prati.

Koliko još nježnih minuta želiš oživjeti uz mene danima što slijede

Hoćeš li zauvjek ostati uza me i kad slike lijepe posve izblijede.

Nedaj me ljubavi moja za vječnost i za sve dane pred nama

Naša je ljubav plamteća luč ona će gorit vječno za nas ne postoji tama.

Pjesma posvećena mojem ocu!

Momu ćaći!!

Odavna te nema i tek digod ime spomene ti neko,
bura što se mladi,zaziva te uvik, pa odzvanjaš posvud,
kroz prančiok jekom.


Ne daš se ti lako, pa nikad i nisi, ustraja si snažan,
jači od života i od svega važan.
Tako si me pušća virovat ti slipo, kako uvik uza me si,
i uvik će tako biti, jedino i lipo.


Nisan ti se ne virova, pa ti si moj ćako,
i tebi mi ništa lakje, nego, virovat ti tako.
A onda si mi nesta, da nisi ni bija,
izaša si tiho, pustija me sama, u život što je vrija.


Osta san ti dite i sad kad san čovik ćaća,
pamtin riči tvoje, sine moj čovik koji doma ima ,di god bija,
dom je njegov isti, u njemu si navik, nikad nisi iz njega ti poša, njemu se ne vraća !!

A moj je dom, kameni dvor, moga ditinjstva!